"Prstom upiru i podsmevaju se bolesti": Potresne ispovesti žena čija odlučnost pomera granice

Treći decembar obeležava se kao Međunarodni dan osoba sa invaliditetom – prilika da zastanemo i osvrnemo se na izazove i prepreke s kojima se svakodnevno suočavaju, kao i njihov položaj u društvu. Odgovore na pitanja kako žive i kako možemo unaprediti njihov status, kroz priče dvoje ljudi čija odlučnost pomera granice, donela je novinarka Kurira Jelena Tašković.

Kako izgleda kada snaga volje pobedi i stepenice i predrasude? 27ogodišnja Milunka Petrović, majka, socijalna radnica i članica udruženja „Čepom do osmeha“, uprkos cerebralnoj paralizi, zajedno sa svojim timom ruši barijere i pomera granice. Prepreke su je pratile čak i pri upisu željenog fakulteta, ali nije odustala.

- Devojka sa 19-20 godina ima silnu želju da se obrazuje i to ne može da uradi, jer treba da podnese prijavu na konkurs koja košta 8000 dinara. Odlučila sam da idem na njivu da kopam, mislim ne bih puno redova iskopala, ali bar bih zaradila nešto i uložila u svoje obrazovanje. Ta priča je stigla do nekih ljudi, do stolara Mileta koji je napisao apel, i taj apel je videla glumica Vesna Stanković koja je odigrala nekoliko predstava, alarmirala svoje kolege, i praktično se za svega nekoliko dana skupio pozamašan iznos od kog sam mogla da platim upis, knjige, skripte, markere i da učim bez straha - ispričala je Milunka Petrović, diplomirani socijalni radnik.

Ističe nepoverenje pojedinih poslodavaca, neprilagođene zdravstvene usluge i arhitektonske barijere koje mnoge isključuju iz svakodnevnog života. Poručuje da - svi žele samo jednake šanse.

- Kad kažem konkretno je moj problem, ja ne mogu dugo da idem niz stepenice, ja ne mogu dugo da stojim, kada taj problem izložim neki kažu jao pa mi ne možemo, mi ipak tražimo nešto drugo. Da li znate koliko je meni značilo kada sam ja došla ovde prvi dan i kada me je kolega pitao - da li treba nešto da ti prilagodim? - reka je Petrović.

Majka trogodišnje devojčice, Arbnora Elezi, iz 'sedećeg ugla' pokazuje svakodnevicu života sa bolešću staklenih i krhkih kostiju. Odvažila se da svoj život podeli na društvenim mrežama, gde je naišla na loše komentare i uvrede, samo zbog toga što je fizički drugačija.

- Naravno da postoje i ljudi koji ne razumeju moj rad, koji će pljuvati po mom radu,koji će reći koješta - započela je Elezi.

- Imam kćerku, išli smo na jedno okupljanje vani, bilo je dvoje dece iz njenog vrtića, koji su me pratili, upirali prstom i podsmehivali se i to je trajalo i na kraju sam se morala obratiti roditelju da to prestane, jer je prvenstveno bilo neugodno mojoj kćerki, nakon toga meni i mom suprugu.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, više od 1,3 milijarde ljudi doživljava značajan invaliditet, ali za njih nema većeg invaliditeta od polomljenih krila. Pokažimo osobama sa invaliditetom da nisu same – jer lepa reč, osmeh i pažnja im daju snagu. Pružanje podrške – to je način da svi budemo ravnopravni.

Bonus video:

Espreso/Kurir/M.L.